Град и звезде
Шрифт:
Било је глупо што Алвин није узео у обзир ову могућност, која је изгледала тако очигледна сада, када ју је Серанис поменула. Упитао се колико су пута, у милионима година протеклим од када су се две културе раздвојиле, људи из Лиса одлазили у Диаспар да сачувају своју љубоморно скривану тајну. Таконе је пожелео да појми колика је, заправо, снага менталних моћи којима је овај чудни народ располагао, уопште не оклевајући да их употреби.
Да ли је, у таквим околностима, било неког смисла припремати планове? Серанис је обећала да му неће завиривати у ум без његове дозволе, али он се упитао постоје ли можда и такве ситуације
«Сигуран сам», рече он, «да не очекујеш да одмах донесем одлуку. Да ли бих могао мало да се упознам са вашом земљом пре но што се определим за једну од могућности?»
«Свакако», узврати Серанис. «Можеш остати овде колико желиш, а потом се вратити у Диаспар ако се предомислиш. Али ако би се одлучио у току наредних неколико дана, све би било знатно једноставније. Сигурно не желиш да ти се пријатељи брину, а што дуже будеш одсуствовао, то ће нам теже бити да извршимо неопходна подешавања.»
Алвин је имао уважавања за овај предлог; једино је хтео да зна каква су то ‘подешавања’ била посреди. Вероватно би неко из Лиса ступио у везу са Кедроном, чега Лакрдијаш уопште не би био свестан, и изазвао извесне промене у његовом уму. Чињеница о Алвиновом нестанку није се могла прикрити, али је зато било могуће сасвим запрести оно што су он и Кедрон открили.
Са протоком времена, Алвиново име придружило би се именима осталих Јединствених који су тајанствено нестали без трага, а затим били заборављени.
Овде је постојало мноштво загонетки, а он још ниједну није успео да разреши. Да ли је било неке сврхе иза необичног, једностраног односа измену Лиса и Диаспара, или је посреди напросто био само историјски несрећни случај? Ко су и шта су били Јединствени, а ако су већ житељи Лиса могли да уну у Диаспар, зашто се нису домогли водова сећања у којима се налазио кључ њиховог постојања? Можда је то било једино питање на које је Алвин могао дати иоле прикладан одговор. Није искључено да је Централни Компјутер одвећ истрајан и издржљив противник, тако да на њега нису могле да делују ни најсавршеније менталне технике.
Одлучио је да остави по страни ове проблеме; једнога дана, када буде знао далеко више него сада, можда ће бити у прилици да их одгонетне. Није било мудро разбијати главу и бавити се наганањима на темељу пуког незнања.
«Врло добро», рече он, премда не одвећ срећним гласом, пошто је и даље био љут што му се ова неочекивана препрека испречила на путу. «Даћу вам одговор што брже будем могао, ако ми омогућите да се подробно упознам са вашом земљом.»
«У реду», рече Серанис; њен осмех овога пута није садржао никакву скривену претњу. «Ми се поносимо Лисом и биће нам задовољство да ти покажемо како људи могу живети без помоћи градова. У менувремену, немаш се због чега бринути: пријатељи ти се неће узбудити због твог нестанка. Ми ћемо повести рачуна томе, ако ни због чега другог, оно због наше безбедности.»
Било је то први пут да је Серанис изрекла једно обећање које није могла одржати.
Ма колико се упињала, Алистра није могла да извуче никакве нове податке од Кедрона.
Лакрдијаш се брзо опоравио од првобитног шока и панике која га је обузела и нагнала да се муњевито врати на површину када се обрео сам
Биће мудро, одлучио је, да о свему прича што је мање могуће и да целу ствар прикаже као само једну од својих лакрдија.
На невољу по овај план, он није био у стању да прикрије осећања када га је Алистра срела приликом повратка на површину. Она је разабрала несумњив израз страха у његовим очима и одмах га је протумачила као знак да се Алвин налази у опасности. Сва Кедронова разуверавања показала су се узалудним и она се све више љутила на њега док су се заједно враћали кроз парк. Алистра је у први мах хтела да остане код Гроба и да сачека да се Алвин врати на исто тако тајанствен начин на који је и ишчезао. Кедрону је пошло за руком да је убеди како би то било само траћење времена и лакнуло му је када је она пошла за њим ка граду. Могло се догодити да се Алвин изненада врати, а он није желео да било ко други открије тајну Јарлана Зеја.
У часу када су стигли у град Кедрону је постало јасно да је његова тактика изврдавања потпуно заказала и да му је ситуација озбиљно измицала из руку. Први пут у животу он се нашао у недоумици и није био у стању да се ухвати укоштац са проблемима који су искрсли. Нагао и неразуман страх заменила је дубља и све прожимајућа зебња. Све до сада, Кедрон је мало размишљао о последицама свог делања. Његови властити интереси и блага, премда искрена наклоност према Алвину, представљали су довољне побуде за оно што је чинио. Иако је пружао охрабрење и помоћ Алвину, није веровао да се овако нешто одиста може догодити.
Без обзира на разлику у годинама и искуству измену њих, Алвинова воља била је одувек снажнија од његове. Сада је било касно да предузме нешто у вези с тим; Кедрон је почео да наслућује да га збивања носе ка врхунцу који је лежао сасвим изван његовог уплива.
У том погледу било је помало непоштено што га је Алистра очигледно сматрала Алвиновим злим духом, показујући склоност да га окривљује за све што се догодило. Алистра није била одиста осветољубива, али сада је била љута, а добар део те љутње падао је на Кедрона. Ако га кораци које буде предузела доведу у неприлику, она ће бити последња особа којој ће то бити жао.
Мену њима је владала мукла тишина када су стигли до великог кружног пута који је обујмљивао парк. Кедрон је посматрао како Алистра нестаје у даљини и са зебњом се упитао какве ли планове сада кује.
Сада је постојала само једна ствар у коју је могао бити сигуран. За добар део времена које је долазило неће бити оптерећен досадом.
Алистра је делала брзо и мудро. Прескочила је Еристона и Етанију; Алвинови родитељи представљали су пријатене безличне јединке према којима је она осећала извесну наклоност, али не и поштовање. С њима би се само изгубило време у бескорисном расправљању и они би на крају учинили исто оно што је Алистра предузимала сада.