Град и звезде
Шрифт:
Веома давно, Алвине, људи су се дали у трагање за бесмртношћу и коначно су је остварили.
Они су, менутим, заборавили да је из света, из кога је изгнана смрт, таконе изгнан живот. Моћ да се живот продужи несагледиво дуго задовољавајућа је за појединца, али раси доноси стагнацију. Пре много времена ми смо жртвовали бесмртност, али Диаспар још иде за лажним сном. Због тога су се наши путеви разишли, и зато се они више никада не смеју укрстити.»
Иако је ове речи готово очекивао, њихова злокобност због тог предосећања није изгледала ништа мања. Па ипак, Алвин је одбио да се помири са крахом свих својих планова, које је већ почео
Серанисина несрећност била је очевидна. Глас јој је постао молећив док је говорила и Алвин је знао да се не обраћа само њему, већ и свом сину. Сигурно је увинала да су се у данима које су провели заједно мену њима развили разумевање и наклоност. Хилвар је помно посматрао мајку како говори, а Алвину се учинило да му поглед не одражава само обзир, већ и не мали траг прекора.
«Не желимо да те присилимо да учиниш ништа против своје воље, али сигурно схваташ шта би то значило када би се наша два народа поново срела. Измену наше и ваше културе зјапи понор већи од свих који су икада раздвајали Земљу од њених древних колонија. Промисли о овоме, Алвине.
Ти и Хилвар сте сада приближно вршњаци, али и он и ја ћемо бити већ вековима мртви када ти и даље будеш млад. А ово је тек први у бескрајном низу твојих живота.»
У просторији је било веома тихо, чак тако тихо да је Алвин могао чути необичне, жалосне крике непознатих животиња са поља око села. А онда он прозбори, готово шапатом: «Шта желите да урадим?»
«Надали смо се да ћемо ти моћи пружити избор измену тога да останеш овде и да се вратиш у Диаспар, али сада то више није могуће. По нас се догодило одвећ много важних ствари да бисмо одлуку препустили теби. Чак и за ово кратко време које си провео мену нама, твој утицај био је веома узнемиравајући. Не, не пребацујем ти ништа; убенена сам да ништа ниси хотимице учинио.
Али мислим да ће бити најбоље ако створења која си срео у Шалмирану препустиш њиховој судибни.
Што се, пак, Диаспара тиче...» Серанис љутито одмахну руком... «Одвећ много људи зна куда си отишао; нисмо стигли на време. Знатно је, менутим, озбиљнија чињеница да је човек који ти је помогао да откријеш Лис нестао без трага; ни ваше Веће ни наши агенти не могу да га пронану, тако да он остаје могућа опасност по нашу безбедност. Можда те изненанује што ти све ово говорим, али тиме нимало не угрожавам властиту сигурност. Бојим се да сада имамо само један избор; морамо те вратити у Диаспар са лажним устројством сећања. Она су припремљена веома брижљиво, тако да када се будеш вратио кући, ништа нећеш знати о нама.
Вероваћеш да си прошао кроз неку магловиту и опасну пустоловину у мрачним подземним пећинама, где се кров стално рушио иза тебе, а преживео си само захваљујући томе што си јео бљутаво корење и пио са извора на које си случајно набасао. Кроз све будуће животе сматраћеш да је то истина и сви ће прихватити твоју причу. Неће бити никакве тајне која би мамила потоње истраживаче; мислиће да знају све што се може сазнати о Лису.»
Серанис је застала и погледала Алвина брижним очима. «Веома нам је жао што је ово неопходно и молимо те да нам опростиш док нас се још сећаш. Можда се не слажеш са нашом одлуком, али ми знамо многе ствари у које ти ниси упућен.
Алвин се запитао да ли је то истина. Није био убенен да ће се икада уклопити у колотечину живота у Диаспару, чак и ако поверује да ништа вредно не постоји изван његових зидина.
Уосталом, он није ни имао намеру да проверава ову ствар.
«Када желите да ме подвргнете том... поступку?» упита Алвин.
«Одмах. Ми смо спремни. Отвори ми твој ум, као што си то учинио раније, и ничега нећеш бити свестан док се поново не обреш у Диаспару.»
Алвин је за тренутак ћутао, а онда рече тихо: «Волео бих да се опростим са Хилваром.»
Серанис климну.
«Схватам. Оставићу те овде накратко и вратићу се када будеш спреман.» Кренула је ка степеницама које су водиле надоле у унутрашњост куће, остављајући га самог на крову.
Протекло је извесно време пре но што се Алвин обратио пријатељу; био је веома тужан, али и неумољиво одлучан да не допусти крах свих својих нада. Бацио је још један поглед према селу где је пронашао мерило среће и које можда више никада неће видети, уколико они који стоје иза Серанис остваре свој наум. Ховеркрафт је и даље стајао испод једног разгранатог дрвета, док је стрпљиви робот лебдео у ваздуху изнад њега. Неколико малишана се окупило да испита овог необичног придошлицу, али нико од старијих није показивао ни најмање занимање.
«Хилваре», рече Алвин нагло, «веома ми је жао због овога.»
«И мени», одговори Хилвар, гласом који је одавао узбуркана осећања. «Надао сам се да ћеш моћи да останеш овде.»
«Мислиш ли да је у реду оно што Серанис жели да предузме?»
«Не окривљуј моју мајку. Она само извршава оно што јој се наложи», узврати Хилвар. Иако му није одговорио на питање, Алвин није имао срца да му га поново постави. Није било поштено излагати таквој кушњи његову пријатељску приврженост.
«Реци ми нешто друго», упита га Алвин. «Како ме твоји сународници могу зауставити, ако покушам да побегнем са неокрњеним сећањем?»
«То би било лако. Ако пробаш да бежиш, преузели бисмо контролу над твојим умом и нагнали те да се вратиш.»
Алвин је очекивао овакав одговор и он га није обесхрабрио. Желео је да може да има поверења у Хилвара, кога је очигледно поганало њихово предстојеће раздвајање, али није се одважио да изложи опаности своје планове. Веома пажљиво, испитујући сваку појединост, проверио је једини пут који га је могао вратити у Диаспар под условима које је он изабрао.
Постојао је само један ризик са којим се морао суочити и од кога се ни на који начин није могао заштити. Ако Серанис прекрши дато обећање и уне у његов ум, све брижљиве припреме које је предузео пашће у воду.
Пружио је руку Хилвару, који је чврсто стеже, али није био у стању да изусти ни речи.
«Хајдемо доле код Серанис», рече Алвин. «Волео бих да видим неке људе у селу пре но што одем.»
Хилвар је немо кренуо за њим у утихлу свежину куће, а затим кроз предворје и прстен обојеног стакла који је окруживао здање. Серанис га је сачекала тамо, са мирним и одлучним изразом лица. Знала је да Алвин покушава да прикрије нешто од ње, и поново је размислила о мерама предострожности које је предузела. Као што би човек кога очекују велики напори затегао претходно своје мишиће, она је проверила све врсте принуда којима ће можда морати да прибегне.