Бајке о Приморском царству
Шрифт:
Спремила се једном браћа на пијацу пшеницу да продају. Молио их је Ивај да пође са њима.
– Поведите и мене, Желим људе да видим, кажу да ће тамо бити и путујући певачи – лакрдијаши.
Размислила су браћа и одлучила да од тога неће бити штете. Само су му најстроже забранили да се погађа. А мајка му ј копејку у џеп ставила, да може дете себи бомбона да купи.
Стигли су на пијацу, Браћа су стала пшеницу да продају. Хтео је Иван да им помогне, али су они почели да га грде:
– Одлази одавде, будало, сву трговину ћеш нам покварити!
Пође онда Иван по пијаци да луња. Гледао је мало певаче-лакрдијаше, њиховим песмама и кревељењима
– Зашто ударате ногама? Зашто вређате? – пита.
– Ма коме оно такво болесно треба! – одговарају коњушари. – Лако се може догодити да се и наши коњи лепотани од њега разболе. Што пре цркне, то боље.
– А чије је оно такво сирото?
– Ама ничије. Кад су на пијацу коње трпали, оно је уз стадо коња пристало. Најпре смо хтели да га узмемо за себе, а сада видимо да оно никоме не треба.
– А да га можда ја узмем?
– Узми – кажу коњушари.
Узео је Иванушка болесно ждребенце. Изворском водом га је опрао, за копејку, што му је мајка дала, хледа купио и нахранио га. Читавим путем до куће на таљигама га је возио.
Браћа су Ивана много грдила, глупаном називала. Кад су се до куће довезли, кроз капију ждребенце нису пустили. Рекли су да се стока може окрастати, оболети.
Иван није имао куд, морао је кренути куд га ноге носе. Неговао је он ждребенце, брижно га пазио. Изворском водом га појио, на зеленим ливадама напасао. Оздравило је ждребенце. А чим је оздравило, почело је да расте као из воде. Прошло је само шест дана, а славачко ждребенце се претворило у јуначког коња. Свака длачица одреда као злато сија, грива се на ветру вије. Дао је Иван своме коњу име Златибор.
Седног дана изјутра изненада му коњ рече лудским гласом:
– Хвала ти што си ме од смрти спасио, из невоље избавио.
Иван у чеде седе. Не може то бити да коњ људским језиком говори!
А коњ, као да се ништа није ни догодило, даље настави:
– Родио сам се у Чаробној земљи. Пасао сам са мајком на пространим ливадама. Само сам био непослушан, све даље и даље сам желео да одјурим. Једног дана сам далеко одјурио да и сам нисам приметио како сам се у вашим крајевима нашао. И да није било твоје доброте, пропао бих. А сад је час да се вратим назад, у чаробну земљу.
Ражалости се Иванушка. Веома је заволео Златибора.
– Где је твоја чаробна земља? – пита. – Могу ли и ја с тобом тамо отићи, да погледам како ви живите?
– Та земља је поред тебе и свуда. Само се она не види. А ти у чаробну земљу не можеш доспети. Нико од људи пут до тамо наћи не може. Али не тугуј. Чим ти затребам, изађи у поље широко, зазвижди јуначким звиждуком, позови ме, и ја ћу се истог
То рече и нестаде.
Снуждио се Иван, али шта се ту може. Вратио се кући, испричао све како је било. Само му нико није поверовао.
Прође један дан, други. Зажелео се Иван свог коња, хтео је да на њему мало по пољима пројаше. Изашао је у Широко поље, зазвиждао звиждуком јуначким, позвао Златибора. И истог часа види – јури према њему златни огањ-коњ. Трчи – земља дрхти.
– Шта, Иване, желиш? – пита.
Тако и тако, одговори Иван, – желим да по пољима и ливадама пројашем.
– А имаш ли ти, Иванушка, одговарајућу опрему за мене?
– Ма октуд мени опрема! – каже Иван. ’ Мене браћа ни близу коњушнице не пуштају.
Удари коњ копитом и нестаде. А након једног тренутка ето га назад.
Узда и седло на њему златом извезени, и драгим камењем украшени. Очи не можеш одвојити како су лепи. А преко седла богата одећа пребачена. Скинуо је Иван своју изношену одећу, на потоку се умио, обукао ту одећу што је коњ донео и претворио се у дивног младића. Скочио је на коња и појурио. Коњ чаробни као да не јури него као да кроз ваздух лети. Преко јаруга једним кораком прелази, преко бреза једним скоком прескаче. Није успео Иван ни да предахне, кад се покрај престоног града нађе. Гледа, а преко широког поља девојка на доратастом жрепцу у галопу јури. И како само лепа и љупка девојка! Одмах се она Ивану допала. Дојахао је до ње и упитао:
– Ко си ти, лепото девојко, и зашто сама по пољу на коњу јуриш?
– Ја сам Јелена Агатоновна и на коњу јурим пољем што моме оцу, цару Агатону припада! А ти ко си? С којим правом ме пропитујеш? Да можда стражаре позовем, па нек они тебе о томе пропитају?
Схватио је Иван да је пред њим царска кћи. Али му се она тако свидела да је одлучио да разговор с њом заподене. Скинуо је капу и рекао:
– Опрости ми, Јелена Прекрасна. Нисам ништа хтео нажао да ти учиним, већ сам просто хтео твојој лепоти да се дивим, нисам знао да си царска кћи!
Свидео се Јелени Прекрасној кршни делија. И леп, и учтиво збори. Реч по реч, распричаше се. Читав дан су раме уз раме по пољима на коњима јахали и тек су се увече растали. Јелена Прекрасна се у дворац вратила, а Иван је своју изношену одећу обукао, блатом се измазао и кући пошао.
Тако им од тада постаде навика: чим јутро, Иван на свом чаробном коњу чека кад ће царска кћи из дворца изјахати. По читаве дане једно поред другог јашу, разговоре воде. И нису ни приметили како су се заволели. Царска кћи жели да сазна одакле је он, где му је кућа, а Ивана срамота да призна да је он уствари будалица Иванушка, да иза пећи седи, пепео пресипа. Одлучи се тада царска кћи на лукавство. Имао је цар Агатон државни печат, и то не обичан већ волшебан. Помоћу њега се могао на било које место отиснути печат, и не обичан, већ златан. Јелена га је крадом узела у цара и пошла Иванушки. Успела је да му неприметно златни печат на леву руку отисне. Тек увече, кад је печат у тами засијао, Иван га је приметио, залепио блатом и иза пећи се сакрио. А царска кћи је изјутра узела војнике и по селима кренула. Дође у село и почне свим мушкарцима на левој руци печат да тражи. Тако најзад стиже и у село где је мудалица Иванушка живео. Свима је руке погледала – нема печата.