Бајке о Приморском царству
Шрифт:
– Зар у селу више ниједног мушкарца нема? – пита.
– Има – кажу – будалица Иван, али он иза пећи седи, пепео пресипа.
Нареди царска кћи да и њега доведу. Доведоше Иванушку. Одевен у дроњке, сав у блату, пепелом умазан. Није био ни налик на оног кршног делију којег је царска кћи тражила. Опраше му леву руку, кад тамо ’ светлији од сунца сија златни царски печат. Нареди царска кћи да делију у парном купатилу окупају и у нову одећу обуку. А кад га окупаше и обукоше, онда га она и препознаде. Узе га за руку, у дворац код оца одведе, својим заручником назва. Никако цар није желео таквог зета. На које све
– Удаћу се само за Ивана. А ако ми неког другог младожењу доведеш, на њега ћу наше псе чуваре напујдати!
Прек и самовољан је био цар, али ту ништа није могао. Дуго је затезао, а затим је одлучио – нека буде шта буде. Прославили су свадбу. Читаво царство се три дана веселило.
Сада Иван више није живео иза пећи него у царским одајама. Нико га више није звао будалицом Иваном, већ само са пуно поштовања, по имену и имену по оцу – Иван Тимофејевич.
III. Бајка о чудотворном мачу
Живео је Иван, није туговао. У почетку је имао мало посла. А затим види цар да Иван и није баш таква будала. Просто веома необразован. Послао тада Агатон свога зета да се школује. Иван се показао веома способним за учење. Брзо је читање и писање савладао, књиге је почео да чита. У разним наукама је напредовао, а у математици и навигацији је имао нарочите успехе. Научио је бродовима да управља, пут на мору помоћу звезда да налази. А још је и лов заволео. Увек, кад би имао слободног времена, у шуму би трчао да звер улови.
Сви су Иваном веома задовољни билли. Постао је паметан, образован. Никад никоме нажао није чинио. Људи су га заволели. Сад су га почели називати Иваном Царевићем.
Пошао једном Иван Царевић у лов. Дао се у потеру за јеленом, и залутао. Већ је пало вече, а он и даље по шуми на коњу лута. Хтео је да према звездама пут нађе, али су небо облаци прекрили. Покушао је да свог чаробног коња позове, али Златибор није чуо његов глас из шумског честара. Морао је у шуми заноћити. А ноћу му се коњ изненада од нечега уплашио, са веза се откинуо и побегао. Иван се сасвим онерасположио.
Дође јутро и он крене полако насумице. Мисли: ”Можда ћу наћи неку стазу или човека срести”. И одједном види – усред шуме стоји кућица. А до ње ни стазе ни богазе нема. Приђе Иван кучици, навири на прозор и обамре. Седи за столом огроман медвед. И чај из самовара пије!
Уплаши се Иван, хтеде да побегне, али га медвед примети, стиже га, ухвати и у кућицу увуче. Посади он Ивана на клупу и поче људском гласом:
– Не бој се мене, путниче, него боље испричај ко си ти и како си у ову непроходну шуму доспео?
Зачуди се томе Иван, али исприча како је доспео у шуму. А медвед се госту радује, сипа му чај, малинама и шумским медом чашћава. Што Иван више
– А каква си ти то чудна зверка? Зашто у јазбини не живиш, већ у брвнарици, пијеш чај, а не лижеш шапу?
Тад се медвед растужи, обори главу и рече:
– У праву си, Иване Царевићу. Ја сам раније био човек, василије сам се звао. Служио сам код једног чаробњака, који је у овим местима живео. Чаробњак је био добар, никоме зла није желео. Имао је један заветни сан. Желео је да чудотворни мач направи, како се ни један напријатењ ратнику с таквим мачев не би могао одупрети. Дуго година кувао је чаробно зеље. Куд све није одлазио по разне траве и корење за њега! Много опасности и доживљаја било је за време тих путовања. Али ето, најзад је чаробњак скувао своје зеље. Узео је мач, спустио га у котао, а мач се у прах расуо! ”Очигледно га је мајстор лоше направио” – закључио је чаробњак. Много мачева је спуштао у котао док је најзад један од њих издржао – није се расуо. А тада се узбуркало зеље, закипело, почело је мачу своју чаробну моћ да предаје. Три дана је кључало зеље. Све време је чаробњак поред котла стајао и изговарао разне магичне речи. Једне – да мач буде јак и да се никад не ломи. Друге – да се оштрица никад не затупи. Треће – да се на чудотворном мачу никад рђа не појави. Те и многе друге чаробне речи изговарао је чаробњак. Он их је понављао једне за другима сва три дана. Веома је желео да то буде добар мач. После три дана кота је престао да кључа. Мач се напунио чаробном моћи. Извадио га је чаробњак из котла и одједном је схватио да је његова чаролија успела. Налио се мач невиђеном снагом, сам је у руци летео. Замахнуо је чаробњак мачем ’ и оборио огроман храст. Одличан мач је испао. Али је чаробњак ускоро схватио да је сувише дуго кувао своје зеље, да је већ постао веома стар и да не може владати мачем! Било би му драго, али снага више није она што је била! Стао је да размишња шта да ради. И одлучио је да мач да ономе који ће га користити само за добра дела. Али како препознати таквог човека? Тада је отишао до огромног храста који је стајао у најгушћој шуми и зарио мач у стабло до самог балчака. А потом је бацио страчне и моћне чини. Сада га је из дрвета могао ишчупати само онај који тај мач употреви само за добра дела. А ако неко зажели да га извуче за рђава дела, тај ће се у дивљу звер претворити и читавог живота ће у шуми живети. Многи су долазили и покушавали да извуку мач. Али никоме мије пошло за руком. Неко је, очигледно, био слаба духа, а неко слаба тела. Неки су се у дивље звери претворили, вероватно су били разбојници. Време је пролазило. Чаробњак је сасвим остарио, једва је ноге вукао. И управо тада ме је позвао и каже: ”Изгледа да је дошло време да умрем, а не могу свој мач без надзора оставити. Сам сам већ стар, нисам ни за шта способан. А ти си човек у пуном цвату, па ето ти и чевај мач”. То рече и претвори ме у медведа. Ја сам се разљутио, хтео сам га на комаде растргнути, али ми је он објаснио да ћу опет постати човек кад се нађе господар мача. И ето од тада већ четрдесет година у шуми живим, мач чувам. У почетку су добри јунаци долазили, покушавали мач да извуку, а онда су вероватно пут овако заборавили. Већ много година откако никога овде није било.
Конец ознакомительного фрагмента.