Руски добровољци

Кравченко Александр

Представио нам се као Брада, и надаље су га сви тако звали. Брада нас је повео кроз железничку станицу у оближњу Београдску улицу. Прешли смо преко широког станичног трга и кренули узбрдо улицом. На најближем киоску Ваљера је купио пакло цигарета. За бело-црвено пакло „Божура“ платио је један долар. Тај долар био је последњи новац који смо имали, уз то Ваљера га је зарадио у возу, примивши од неког Македонца три перине на чување. Тада нам се српска престоница учинила градом источњачког колорита, осећао се мирис кафе, у уличним павиљонима пекли су месо на роштиљу, чула се источњачка музика која нам се тада учинила азербејџанском.

Убрзо смо ушли у зграду хотела „Београд“, Брада је пришао рецепцији, а ми смо се сместили у предворју. Пошто је обавио неке формалности око наших докумената, Брада нас је одвео

у нашу собу, а притом је, отварајући кључем врата, извукао пиштољ и читавим својим изгледом изражавао спремност да се дохвати са вероватним противником. Истина, у соби никог није било, али то што је учинио свакако је утицало на нас.

Соба у коју је требало да се уселимо била је светла, лепа и уопште – врло се разликовала од оних студентских домова у којима смо провели последњих месец дана.

Оставивши торбе у соби, сишли смо доле у ресторан, а када смо сва четворица сели за сто, пришли су нам конобари и почели да постављају прибор за јело. Разговор са Брадом није ишао глатко због језичке баријере. Зато смо се усредсредили на јело. Тим пре што смо сви били гладни. У Србији смо јели први пут, те нам је све што нас је окруживало било врло занимљиво.

Прво су нам донели белу кафу, јаја, сир, маргарин за сендвиче и кајмак (нешто између сира, маслаца и павлаке), слан и врло хранљив. Свега тога била је поприлична количина и зато смо претпоставили да ће наш доручак тиме бити завршен. Међутим, пошто смо прилично брзо све појели, конобар нам је на колицима догурао главно јело које нас је посебно зачудило. Очистивши сто, конобар је поставио тањире и насуо у њих нешто попут ретке супе или чак буљона. И то смо подједнако брзо смазали, премда глад више нисмо осећали. Затим је, покупивши тањире, конобар пред нас ставио прилично велику порцију некаквог јела од меса, по свему судећи одреске, чија величина нас је запрепастила. Одрезак је заузимао читаву површину тањира, био лепо пржен и изгледао врло укусно. У тањиру је осим меса био и сасвим мало помфрита. Као салата послужена је печена паприка. Не без напора изашли смо на крај са последњим јелом нашег ручка-доручка. Затим нам је Брада понудио нешто слатко или да нешто попијемо, а притом је покушао да објасни како не смемо да узимамо алкохолна пића. Са своје стране, разјаснили смо да се у том случају пиво не сматра алкохолним пићем и наручили по боцу пива. Наш ручак се завршавао. Брада нам је рекао да има нека посла, али увече ће нас посетити. Затим нам је пришао конобар и Брада је потписао некакав рачун, вероватно за ручак. Брада нам је рекао да морамо у одређено време долазити у ресторан на доручак, ручак и вечеру. Уместо плаћања, само је требало да потписујемо рачуне. Скупа смо одлучили да право потписа има Ваљериј Гавриљин. Тако је почео наш први дан у Србији.

Из хотела готово да нисмо ни излазили, само једном сам са Ваљером прошетао улицом у којој је хотел.

Увече нас је посетио Брада, заједно смо вечерали, затим нам је у соби нешто мало испричао о нашим одредима у Босни. Причао нам је о борбама, о погинулом добровољцу, показивао на карти где се налази Вишеград, куда нам је предстојало да идемо и град Требиње где се налазио први добровољачки одред. Сутрадан је Брада довео у хотел још два добровољца, Михаила и Игора.

Михаил је тог лета ратовао у Придњестровљу и био рањен. Метак га је погодио у образ и изашао кроз други, оставивши гадну рану. Сутрадан је требало да кренемо у Босну.

Ујутро је у хотел стигао Србин Буца. Брада му је показао на мене и ја сам са Буцом, изашавши из хотела, сео у његова кола. Остали момци отпремљени су таксијем у Босну.

Прилично нас је чудило то што је на нас првих дана потрошено толико новца – хотел, обилни ручкови, такси. Све то нам је с једне стране било чудно, а с друге рађало лажне претпоставке о финансијским могућностима Срба Ускоро се разјаснило да код Срба ствари са финансијама стоје нимало једноставно, а њихово „расипништво“ током првих дана нашег боравка могло се објаснити курсном разликом између динара и девиза, пошто је у то време у Србији почињала хиперинфлација. А цене роба и услуга вештачки су ограничаване, те се у то време у Србији са мањом залихом долара или немачких марака могло много тога приуштити. Истичем да су добровољци који су пре и после нас стигли имали кудикамо скромнији дочек.

Пресекавши

границу између Србије и Српске Босне први пут смо видели земљу у којој се води рат. Ту се све јако разликовало од мирне Србије. Било је јасно да се ту у близини воде борбе.

Вишеград је био утонуо у потпуну таму, струје није било свугде, а тамо где је било на снази је било замрачивање, на град је у то време отварана минобацачка ватра. Довели су нас до зграде у којој су смештени штаб, служба везе, складиште, менза и касарна. Ту је пре рата била школа. Ту је било струје. На првом спрату су у једној соби живели руски добровољци Другог руског добровољачког одреда. Било их је свега петорица: Ас – командир, Андреј Неменко, Игор Гиркин, Ваљера Биков и Слава. Сви су били млади, лепи и некако надахнути. Нас новопридошле примили су врло срдачно. У души сам ликовао – ево њих, правих добровољаца, лепих и племенитих, као да су сишли са страница старих књига. Био сам пресрећан што ћу сада постати један од њих.

Вишеград. Мост на Дрини. 1992.

Прве борбе

Ево сам у рату. У рату о коме врло мало знам; истина, схватање те околности дошло је знатно касније. Три староседелачка народа Босне дохватила су се у крвавом међусобном окршају. Сви против свих, Срби-православци, Хрвати-католици и Босанци-муслимани, за које тада још ни име нису смислили.

То је био прави грађански рат где је народ устао на народ, и сусед на суседа у буквалном смислу. Ми, руски добровољци, нисмо имали везе с узроцима и поводима тог рата, али дошли смо да помажемо нашој браћи у тешком тренутку за њих, надахнути идејом руског добровољаштва.

Прва ноћ у граду уз фронт прошла је, природно, немирно. Ватрених дејстава и непријатељских напада није било, али ипак сам се обрео у рату.

Оружје смо добили касно увече, првог дана нашег боравка у Вишеграду. Издали су нам нове, из конзервације, аутомате Калашњикова, југословенске производње, калибра 7,62 мм, са склопивим кундаком. Прилично се разликовао од совјетског АКМС (скраћена варијанта Калашњикова), био је гломазнији и неудобнији, и могао је да испаљује некакве незнане тромблоне.

Исте вечери добили смо униформе. Тачније, сами смо их изабрали из велике гомиле панталона, војничких блуза и кошуља. То су биле већ ношене униформе Југословенске народне армије. Причали су да су се пре неколико недеља у тој гомили могле наћи чак и генералске панталоне. Одабрао сам себи маскирне панталоне, затим смо добили одличне војничке чизме на пертлање, вунену кошуљу која је некада припадала енглеском војнику, још су нам дали прелепе вунене чарапе, којима су војску снабдевале Српкиње. И још су нам издали нове, нераспаковане, одличне маскирне кошуље. Донео их је извесни загонетни Црногорац Чаруга из Ужица, то јест из матице Србије. Те кошуље биле су дефицитарне, Чаруга их је за нас набавио од југословенске војске која је тек почињала да прелази на маскирне униформе.

Према томе, руски добровољац у Вишеграду новембра 1992. године изгледао је овако: црне војничке чизме на пертлање, маскирне панталоне, кожни опасач сличан совјетском, маскирна кошуља и, најзад, црна берета са јарком великом кокардом у виду двоглавог орла.

Задржаћу се још мало на нашој опреми. За ношење ствари, муниције и намирница служио нам је југословенски војни ранац, бољи од наших стандардних совјетских званих „сидор“, али је до бола подсећао на совјетски туристички ранац 1970-их година. Неких месец дана касније код нас су се појавили ранци попут нашег „падобранског ранца“. Важан део наше опреме био је југословенски опасач са упртачима, начињен од одличне коже; наш је био лепши и квалитетнији, а југословенски практичнији. Издали су нам за пренос граната кожне фишеклије. Шлемове нам нису давали, а ми их нисмо ни тражили, пошто је рат овде био маневарски, али су нам зато издали предивне поткапе које су нас изврсно штитиле од хладноће. Уместо бајонета за аутоматску пушку понудили су нам да узмемо бајонет од пушке Маузер, то је било наизглед грозно оружје, али заправо неподесно као хладно оружје.