Руски добровољци

Кравченко Александр

Српски свештеник Рајко и руски добровољци

Дај Боже и нама да будемо у Царству Небесном, где су сада душе руских добровољаца».Никада пре тога нисам био у прилици да дођем у тако близак додир са свештеником. У Русији се према тим људима увек односило са посебним поштовањем, Руси су знали да општење са свештеником врло благотворно утиче. Али, нама, који смо се родили и одрасли у Совјетском Савезу, то искуство било је сасвим непознато. Пре познанства са српским свештеником чуо сам за њега од ратних другова већ првог дана боравка у рату. Причајући о околностима рата у Босни, наш командир се сетио проповеди тамошњег свештеника Рајка. Када се обраћао српским ратницима, отац Рајко је као пример наводио веру русских добровољаца који не заборављају да се помоле и перекрсте пред сваки полазак на задатак и притом увек побеђују. «Погледајте веру тих људи и ничег се не бојте. С нама је Русија, значи да ћемо победити» – говорио је. Ускоро сам

се и сам упознао са њим. Био је то сувоњав човек просечне висине, с брадицом и наочарима. Као што и приличи свештенику, био је у црној одежди. До познанства је дошло у вишеградској цркви Рођења Пресвете Богородице. У храм смо пошли сутрадан по доласку у Вишеград. Отац Рајко нас је врло љубазно примио и позвао у парохијски дом. Посео је читав наш Други Руски Добровољачки одред (у то време 10 бораца) за велики сто у трпезарији. Ради таквог сусрета свештеник је извадио велику боцу црног вина да нас почасти. Рекао је да је то вино косовско, произведено јубиларне године Косовске битке, 1989. године, када је прослављено 600 година од тог догађаја. Некако сам осетио да је тај свештеник посебан човек. Касније сам сазнао да је током рата у Босни и на Косову рођено његово петоро деце. Посвећивао је велику пажњу нама, руским добровољцима. Премда је било врло тешко да се о нама пастирски стара, пошто смо углавном били далеки од црквеног живота. Међу нама су само двојица била упозната са црквеном праксом – Валериј Биков и Игор Гиркин, потоњи чувени Игор Ивановић Стрелков. Везу са добровољцима отац Рајко никада није губио – разговарали смо, посећивао нас је, испраћао на последњи пут погинуле добровољце. Потом, када су почели да долазе чланови породица погинулих добровољаца, на све могуће начине им је помагао и међу њима су успостављени врло блиски и дирљиви односи. Отац Рајко је добро разумео духовну суштину тадашњих догађања у српским земљама и учешћа руских добровољаца у њима. Ми о томе тада уопште нисмо размишљали. Годинама касније (2011. године) на дан отварања споменика руским добровољцима у Вишеграду изговорио је јако важне речи: «Када Господ допушта искушење које ми називамо ратом, то и јесте казна Божја за све људе – праведне и неправедне, за оне који су се спремали за рат и оне који нису били спремни. Срби се нису спремали за рат. Сматрали смо да је последњи рат у нашој земљи – Други светски. Међутим, због наших грехова и удаљавања од Бога, стигла нас је казна. Српски народ је био принуђен да се брани. И ево сада, 20 година после тих догађаја, ништа се није променило. И чека нас још један рат, светски. Ми Срби се молимо да до тога не дође. Али све је већ спремно за тај рат, и до њега ће обавезно доћи. Господе, не остави нас, помози нам да у тим искушењима останемо људи, о чему је говорио наш покојни патријарх Павле. Рекао је и ово – „Господе, ако мој народ мора ратовати, нека он пати али нека не причињава другима патњу.“ Када нам је било јако тешко, када су многи људи морали да беже из града, када је непријатељ био сасвим близу, када су наши ратници клонули духом – у помоћ су нам притекли Руси! Било их је сасвим мало. Али утерали су страх и ужас у наше непријатеље! У Писму је речено: позовите Бога у помоћ и видећете како су слаби ваши непријатељи. Управо то се и десило са нама у Вишеграду када су дошли руски добровољци, тако млади, тако лепи! Упитао сам их: „зашто сте дошли овамо“; учинило ми се да не схватају најбоље куда су то дошли. Одговарали су – „дошли смо овамо да бранимо Православље“. После доласка Руса наша војска је почела да постепено побеђује. Свети Николај Српски је говорио да, ако морамо ратовати, морамо постати свети ратници којима сам Бог помаже. Руски добровољци били су налик оним витезовима који су се, завршивши свој рат, уселили у Царство Небеско. Многи од тих Руса кренули су истим путем – у Царство Божје – не из Москве већ управо одавде, из нашег малог Вишеграда. Данас смо подигли споменик руским добровољцима, и то је почетак повратка Руса у ову земљу. Када буде 3. светски рат, овамо ће доћи Руси, и све српске земље биће обједињене са другим православним земљама, зато што ми то хоћемо. Наши непријатељи, на Западу, примораће нас да се објединимо. И како је говорио наш први председник Радован Караџић – когда почне да звони руско звоно, нико неће моћи да га заустави. Ми, Срби, чекамо да над читавим светом зазвони руско звоно.

Отац Рајко и Руски добровољци 1993. године

Прича о једном извиђању

Главни циљ Вишеградске бригаде у јесен 1992. године био је такозвани Почивал – готово раван плато или велико брдо са равним врхом, површине око два хектара. Ту готово да није било дрвећа ни жбуња, нити стамбених или помоћних зграда. Људи су живели у околним селима: Незуци, Холијаци и Твирковићи су била бошњачка (Бошњаци су Словени муслимани) села, а Кочарим српско…

Вероватно

су тај Почивал користила околна насеља као неку врсту планинског пашњака. Премда су се око Почивала уздизале планине, сам он је био отворен за сунчеву светлост и топлоту.

Вероватно су се на том месту одвајкада одмарали пастири са својим стадима, те отуд и назив – Почивал (почивати, одмарати).

На Почивалу је био уређен типични утврђени рејон (УР), на добро одабраном месту. На западу се уздизао планински ланац иза кога је било село Твирковићи, јужније и ниже смештено је село Холијаци, источније и ниже горњи део села Незуци. У свим тим насељима били су непријатељски положаји.

Са Почивала су лако могле да се контролишу комуникације дуж Дрине и веза Вишеграда са Рогатицом. Одатле је вршено осматрање Вишеграда и, што је најнепријатније, отварана на град артиљеријска ватра, чији трагови се и дан-данас могу видети на вишеградском асфалту.

Најважније је то што је Почивал био јако добро место за скривено окупљање снага ради даљег напада на Вишеград. Подсећам да у то време није било беспилотних летелица, уређаји за ноћно осматрање били су реткост, а над Босном и Херцеговином је на снази била забрана лета.

Тај УР на планинској ливади имао је још један важан задатак – био је део караванских путева из непријатељске енклаве Жепа у енклаву Горажде.

Гарнизон Почивала скупа с околним селима бројао је најмање 300 људи. Ту су биле смештене батерије минобацача разних типова и оно главно – „самохотка“, како су Срби звали самоходно артиљеријско оруђе. Објашњено нам је да је та „самохотка“ направљена на бази америчког тенка „Шерман“ из Другог светског рата са оруђем калибра 75 мм. Потом смо код Срба видели слично самоходно оруђе које се од тенка разликовало по отвореној куполи.

Та непријатељска „самохотка“ је била неисправна и није могла самостално да се креће.

***

Срби су октобра-новембра 1992. године намеравали да активирају борбена дејства. Планиран је општи напад у циљу ликвидације последица летњег пораза. Намеравано је да се удар изведе у Дринском региону и ту је вишеградски правац имао важну улогу.

На путу вишеградској бригади која је напредовала испречио се исти тај Почивал са својом „самохотком“. Тај утврђени рејон требало је у првом реду ликвидирати. На постизању тог циља усредсредила се читава вишеградска бригада, укључујући и Други руски добровољачки одред, који се управо формирао и истовремено учествовао у борбеним дејствима.

Сећам се како је по доласку у Српску Босну мени, младом добровољцу који још ниједном није био у борби, неко од исто тако младих, али већ навикнутих на ватру, поучно говорио како на једном месту стоји непријатељска самоходка и да ће онај ко је уништи постати најбогатији човек у Српској Босни; речју, наводно је обећана огромна награда за тај „Шерман“ на Почивалу. Али нико није колика тачно. Истина, у то време су за нас, бивше комсомолце, 100 долара биле огромне паре.

Много година касније одлучио сам да разјасним колико је износила награда за погођену непријатељску технику током Великог Отаџбинског рата. За тенк је војник као награду добијао 500 рубаља, притом је плата редова износила 17 рубаља, а хлеб је током рата коштао 4 рубље 40 копејки.

После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски добровољачки одред (2. РДО) сасвим укључе у извршавање најважнијих задатака – као минимум у подробно извиђање непријатељских положаја на Почивалу, а као максимум – уништавање непријатељске „самохотке“.

Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобећавали за погођени тенк, те је тако и настала бајка како ће у Српској Босни постати најбогатији онај човек који тај „Шерман“ уништи.

Присећајући се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарјов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то јест нису били најважнији за добровољце којима је и сама помисао о најамништву представљала светогрђе.

***

У извиђање на Почивал кретало се као и обично пре сванућа, негде око 4 ујутру. Добровољце су довезли у село Доња Лијеска, а даље је требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била тројица – Ас (Александар Мухарјов, командир), Андреј Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холијаци из строја су избачена двојица. Сва тројица били су млади (највише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и њихова околина мислили су да могу планине померати.

Одреду су се у тој акцији придружила двојица браће Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акцијом, независно од карактера и размера.

Браћа Црногорци сматрани су жестоким момцима; један је имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обојица су били високи и крупни – прави синови Црне Горе. Били су у некаквој вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручњаке, али су притом учествовали у свакојаким акцијама.

Чувши за успехе нашег одреда, обојица браће дошла су код Аса и изјавила да су и они извиђачи-диверзанти и хтели би да ратују скупа са Русима. Договорено је да се заједно крене на Почивал у извиђање.