Руски добровољци

Кравченко Александр

Пут од села Доња Лијеска до близине Почивала водио је кроз дивну шуму, огромне јеле и букве уздизале су се око добровољаца који су опрезно напредовали кроз таму пред свитање.

Кретали су се у колони са међусобним растојањем од готово десет метара, повремено се заустављајући и ослушкујући тишину босанске шуме.

Командир одреда се сећа: „Као и буквално у свим грађанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо најпростије схеме нацртане на листовима из свеске.

Тог пута смо кренули без тамошњих водича. Ни браћа Црногорци нису били одатле и такође су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице – оријентишући се према планинским врховима и приближној схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о бројности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаја крупнокалибарског митраљеза и нешто даље од блиндажа“.

Ближе Почивалу шума се завршавала, источно се уздизала „ћелава“ гора, надносећи се над непријатељске положаје. Требало се провући на ту гору и са ње се могло извршити подробно извиђање.

Морало се провлачити кроз густо жбуње, буквално пузећи. Премда није било лишћа на дрвећу, тешко да се могло приметити кретање у босанском планинском жбуњу које као да је опасивало „ћелаву“ и омогућавало да јој се приближе. На гору су се попели са северне стране, а јужна је била окренута према Почивалу.

Ближе врху пронашли су место за осматрање. Са те горе Почивал је био као на длану. Видели су доле пред собом непријатељски бункер, недалеко од њега положај крупнокалибарског митраљеза, а са друге стране нешто позади „самохотку“ укопану у земљу. Чудно, непријатељ ту није поставио стражу.

Растојање од места осматрања до непријатељских положаја износило је око 700 метара, тако да је тешко било разабрати појединости. Ас је одлучио да се спусти ниже како би се изблиза упознао са непријатељским положајима. То је успешно извео са Андрејем Неменком.

Таква тактика извиђања дала је добре резултате. Открили су топ, низак, налик на наш противтенковски калибра 45. Цев му је била окренута ка путу који води од Дрине.

Језичка баријера је онемогућила Аса да у потпуности реферише о ономе што је видео. Послао је Андреја по старијег Црногорца. После извесног времена Андреј се вратио са Црногорцем. Све време су морали да пузе на лактовима пошто је непријатељ био сасвим близу, могао се добро видети и чути.

Ас се сећа: „Јарак у коме смо седели у близини муслиманских положаја није био много дубок. И зато смо заиста све чинили пузећи. Док је старији брат осматрао, погледао сам га са стране и схватио да је он риђокос и глава му се светли као Александријски светионик, те сам му натукао нашу црну беретку на главу. Одвратно је лајало псетанце – упорно и током свих наших премештања

крај непријатељских положаја“.

Осматрање непријатељских положаја је завршено, требало се враћати, али се неочекивано зачула бука упаљеног мотора. Провиривши иза камења, извиђачи су видели трактор точкаш налик на наш „Беларус“ како се креће путем између „ћелаве“ горе и Почивала. Трактор је имао приколицу и очито је превозио војни терет, можда чак и муницију.

Андреј Неменко је одмах предложио Асу да га гађа из „зоље“, како Срби зову ручни ракетни бацач који се код нас зове „муха“. Такорећи – ако не тенк онда макар трактор да униште. Са доњег осматрачког положаја било је немогуће погодити „самохотку“ – поуздано су је скривали опкоп и жбуње. Асу се идеја свидела, али је донео мудру одлуку да се не открива, пошто није било потајних путева за извлачење одатле.

Извиђачи су се враћали истим путем којим су и дошли, и стигли су назад већ дубоко у ноћ. То извиђање је потрајало 18 сати и било најдуже извиђање нашег одреда.

Јединице Војске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме је руски одред добио улогу да одвуче пажњу од главног удара који се изводио управо на оним местима на којима су претходно петорица руских и црногорских извиђача извршила подробно извиђање.

< image l:href="#"/>

Други Руски добровољачки одред

Телефонски позив друга

Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију – нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.

Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.

Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.

Конец ознакомительного фрагмента.